1. scena: The Search for Blair

Blair bezi iz crkve nakon postavljenih pitanja i zbunjenih pogleda. Nekoliko sekundi kasnije, trcim i pokusavam da je stignem, izlazim iz crkve, ali ona je nema, verovatno je uzela taxi i otisla. Okrenem se, i vidim Dan-a kako mi se priblizava, sva zbunjena upitam Dan-a: "Gde je mogla da ode?", zovem taxi. "Taxi!"

Sav uzbuđen, osjećajući se kao da sam u akcijskom filmu, rekao sam Sereni. "Možda Chuckovi hoteli?"
Nekako mi je to prvo palo na pamet. Imam jak osjećaj da je otišla tamo, da bi ga pričekala.

Chuck-ovi hoteli, da mogla bi biti tamo, cutala sam i gledala u Dan-a. " "Da, mozda je otisla tamo, kako bi mu sve objasnila?", rekla sam nadajuci se da je tamo. "Dan, idemo!"

Potrčao sam prema ulici, ugledavši, za veliko čudo, četiri taksija kako idu u koloni. Pritrčao sam i viknuo: "TAXI!"
Zadnji automobil je stao, a ja i Serena smo ušli. Rekli smo mu lokaciju i krenuli.

"Šta misliš, čije je djete?", upitao sam Serenu. Znao sam da je djete vjerovatno Chuckovo, to mi je Blair rekla, ali ne znam da li je isto rekla i Sereni.

"Iskreno, ne znam cije je dete, nije mi rekla da je bila sa Chuck-om, od kada je sa Louis-em, samo o njemu i vencanju govori", pogledala sam kroz prozor i zamislila se, da li je moguce da mi Blair ne bi rekla da je dete Chcuk-ovo, ipak, to je Blair, moja najbolja drugarica, ali s druge strane, svako od nas ima svoje tajne, setim se mene i Dana, pogledam ga i nasmesim mu se, "Verujem da bi mi Blair rekla da je Chuck-ovo", bar se nadam da bi mi rekla, "Ti sta mislis, da li znas nesto o tome, vi se u poslednje vreme bolje druzite nego ranije?", pitam ga, neocekujuci odgovor od njega.

Ugrisao sam se za usnu. Zašto sam pitao uopšte išta?! Mislim, Blair mi je rekla da je dijete Chuckovo, ali ne smijem reći Sereni. Blair me zamolila. Ipak, ovo je nezgodna situacija... A ne smijem reći da ne znam, ako Serena sazna da lažem...
Nakon dugačke pauze sam progovorio: "Nikada nebi rekao da je trudna, ne vidi se briga nekakva na njoj. Al' ne mogu toliko razmišljati o tome, mislim, ona je ko zna gdje!"
"STANI!", viknuo sam taxistu, bacio mu novaca koliko je rekao i izašao van i na tren prihvatio Serenu za ruku. Obuzeli su me žmarci. Htio sam ju poljubiti, ali nije bilo vrijeme za to. Nalazili smo se iznad ogromnog Chuckovog hotela, i krenuli smo prema ulazu...

Znala sam da ni on ne zna, kako bi i znao, verujem da je jedina osoba koja je to znala Dorota. Odjednom je viknuo, i izasli smo iz taxija, dok sam izlazila, uhvatio me je za ruku, htela sam da tako bude zauvek, u tom trenutku sam zaboravila na Blair, i htela sam mu reci sta osecam, pobogu Serena, vratila sam se u stvarnost, posli ste po Blair, ona je trudna, pobegla je, a ti sad razmisljas o tvojim osecanjima. "Idemo", rekla sam, otisli smo do apartmana, pretrazili sve, ali nije je bilo. Postala sam depresivna, "Gde sad, gde je mogla da ode, da odemo do nje kuci, mozda je tamo."

"Stani", rekao sam tiho, a zatim prišao na portu.
"O-oprostite", rekao sam nabildanom crnji koji je stajao za pultom, "Da li je ovdje bila Blair Waldorf. Brineta u vjenčanici?"
Crnjo me iskosa pogledao i grubo i odriješito rekao: "Ne".
Au, velike pomoći!
"Nije ovdje. Idemo do nje!", rekao sam Sereni.

"Ah Blair, zasto nam to radis, gde si, gde si?", rekla sam veoma tiho, pogledala sam u Dana, iako ni on sam nije znao gde je, ocekivala sam neki odgovor od njega. Usli smo u Taxi, otisli do nje, pretrazili smo ceo apartman, a od nje ni traga, ni glasa. "Dan sta cemo sad, sta? Gde da je trazimo, da se vratimo u crkvu, mozda je tamo ostala, ali...", izgovorila sam jedva tu recenicu, oci su mi se napunile suzama, uplasila sam se, gde bi mogla da ode, u tom trenutrku cvrsto sam zagrlila Dan-a.

Ostao sam u šoku, a zatim položio ruke na njena leđa. Zažmirio sam i udahnuo miris njene kose.
"Možda je u tvom stanu?", rekao sam tiho, ubijajući sebe što uništavam trenutak.

Zelela sam da ostanem jos dugo, dugo u njegovom zagrljaju, ali morali smo da nadjemo Blair. "Da, mozda je tamo, idemo odmah", ali i dalje smo stajali zagrljeni.

"Idemo", rekao sam naredbeno. Zapravo, naređivao sam sam sebi, da se odvojim od nje. Ali nisam se mogao pomaknuti. Neke stvari su jače od mene... da jesu! Ali to nije Serena. Da li da ju uhvatim za ruku dok tražimo taxi? Ne znam, vidjeću.
"Idemo", ponovio sam još jednom, odmaknuvši se od nje i stisnuvši joj ramena pogledavši je nježno. Da bar zna da ju volim...

Njegov pogled, toliko je bio nezan, da sam htela ponovo da ga zagrlim, jedan trenutak me je delio od tog da ga poljubim, ali nisam mogla, zelela sam da prvo nadjemo Blair, pa bih mu onda rekla sve sta osecam. Okrenula sam se, uhvatila ga za ruku i krenuli smo. Nista mu nisam rekla, usli smo u Taxi, jos jednom i gledala sam kroz prozor, "Ako nije ni tamo, sta onda", upitala sam ga tiho.

Držala me za ruku, a ja sam duboko disao. Bio sam toliki bezveznjak, i uštognjeni kreten koji nije mogao potegnuti prvi potez. Sjedili smo u taxiju, a njena ruka je bila ovlaž spuštena na moju. Ponekad bi me stisnula da bi provjerila jesam li tu. Bio sam paraliziran. Ne doslovno, ali bio sam blizu.

Izašli smo iz auta i krenuli prema Sereninom stanu. Ušli smo u stan, pretražili sve sobe, dozivali Blair, ali nismo ništa postigli. Nije je bilo. Odjednom mi je nešto suknulo u glavu, ali bilo mi je... preteško da izgovorim. Ali morao sam. Morao sam naći Blair.

"Serena...", glas mi je zadrhtao dok sam izgovarao njeno ime, "Ima li mogućnosti da je otišla kod... ovaj... kod... ummmm... a dovraga, kako sam zamucao, kod Natea"
Prelamao sam jezik, ne znam zašto. Nisam bio normalan više. Kako se samo odajem!

Nate, Nate, Nate...totalno sam zaboravila na njega...Ali zasto je Dan to izgovorio, pa skoro da nije ni mogao da ga izgovori, ali zanemarila sam to, cinjenica je da i njemu nije svejedno, i on zeli da sto pre nadjemo Blair. Stajali smo ispred, ja sam ga ponovo uhvatila za ruku, nasmesila sam se, "Kada nije kod Chuck-a ili mene, zasto bi bila kod njega? Mozda bi bilo gubljenje vremena da odemo da je trazimo tamo", kazem sa sigurnoscu da nije tamo, "Da udjemo u taxi i vozimo se okolo, mozda je ugledamo, parkovi, prodavnice, mostovi, nemam vise ideja gde bi mogla biti". Nakon postavljenog pitanja, gledali smo se skoro jedan ceo minut, i nismo nista rekli, osetila sam lepitirice, postalo je napeto, ako ne kaze nesto uskoro, poljubicu ga, molila sam se da kaze.

Pričao sam ali nisam ništa rekao. Toliko riječi mi je bilo u ustima. Držala me za ruku, htio sam ju poljubiti, htio joj reći da ju volim, sve. Ali jezik se nije mogao razvezati.
"Ummm..a...ovaj...ummm...", nisam mogao ništa izgovoriti. Samo na trenutnak sam se sjetio Blair, ali i ona je postala samo prošlost. Htio sam... otići na mjesec? Ne znam. Htio sam zapravo, samo poljubiti Serenu. Nisam znao šta reći i kako. Nisam znao ni šta me je pitala. Htio sam da započnem razgovor... ali čekao sam da Serena preuzme sve. Nisam mogao.

Gledali smo se, htela sam ga poljubiti, cak mislim i da sam porumenela, sto se meni ne desava tako cesto. Stajali smo ispred, duvao je slab vetar, i dalje smo cutali, morala sam da prekinem tu tisinu. "Dan, izgubila sam svaku nadu, nije ni ovde, mislim da je najbolje da svako ode svojoj kuci, i da je cekamo", i dalje sam mislila gde je, sta radi. "Hvala ti sto si posao sa mnom da je trazimo", rekla sam tiho i nezno, odjednom poljubila sma ga u obraz.

Izgubio sam kontrolu i čvrsto ju zagrlio. Nije me bilo briga, neću više skrivati svoje osjećaje! Iako je ona s Nateom, neka joj bude na umu da ju volim.
"Odpratiću te kući", rekao sam, uhvatio taxi i odvezli smo se do njene kuce. Zagrlio sam ju još jednom čvrsto, poljubio u obraz, a zatim sjeo nazad u taxi i otišao u Brooklyn.